(Fra Ante Ivanković, “Stogodišnjak Jozo Kovač Joško“, Naša ognjišta, ožujak 1999., str 18.).
Priredio: don Ilija Drmić

Selo Podzavelim jednim svojim dijelom (Malenice, Pavići, Orlovići, Paljike s Pušićima...) pripada župi Rođenja Marijina u Vinici, a drugim župi sv. Jure u Viru. Oni imaju zajedničko groblje na Maluši (Malića Dolac) koje je u ovome drugom dijelu što pripada župi Vir.
U Podzavelimu, podno planine Zavelima, u posuškomu kraju, u župi Viru, rodio se junak ove priče, u brojnoj obitelji, peti po redu, od desetero djece. Na pragu je stote obljetnice svoga rođenja. Susretoh ga u Tomislavgradu, gdje je došao božićati sa svojom kćeri Marijom Ćalić. Did Joža ovako počinje svoju životnu priču:

Život na selu. "Nisam iša u školu. Sam sam od sebe naučijo slova. Čita sam brez teškoća. I sad velika, krupna slova čitam brez teškoća. Ne samo da ji znam iz viđenja. A sabiranje mi nikad nije bila lošija strana. Jesam cili život bijo gostijoničar, ali nisam sabira više nego je. Da sam ja bijo u školi borem tri miseca, bijo bi direktur ili gotovo ministar poput Škegre. U mojom se obitelji živilo dobro, koliko se moglo živit toga vakta. Brigali smo se sami za sve. Čuvali smo mâl, radili oko loze. Imali smo dobre vinograde. Krčili stine, gradili kuće. Meni je undar bilo slađe i živit i radit vego danas. Ćaća je bijo gospodar, glava obitelji. Svi smo ga slušali. I muško i žensko. Nije se moglo drugovačije. Moralo ga se slušat.
Večeravalo se prid svićom. Upali luč. Pa smo imali onu sviću s midom. Petrulja malo kupi. Svića žmiri. Nakon večare mlađarija dođi. Stariji bi pričali svoje priče. Digod bi čitali stare knjige, pismarice, guslili bismo i pripovidali šta se di događa u selu i okolo, di će ko šta i kako upravit s imanjen. A mlađarija ko mlađarija! Gangaj, pričaj o curom ili iđi curom na silo.
Prstena su igrali stariji i tako poticali mlađe da i joni uče. Igralo se i ture. Kog se odredi, njeg se šibalo kajišom, ko ne bi pogodijo u kojoj je ruci drvo, prsten, punjka ili slično. Potezalo se kljuke, klipa i nadjačavalo rukom. Igralo se, zabavljalo.
Molilo se redovito, moj velečasni. Nije da nije. Rožarje i litanije. U korizmi se svaku večer piva Gospin plač. Ja bih uvik govorijo kad će ćaća već jednom izmolit te Očinaše da mogu vanka iz kuće. Navečer bi ćaća svimom da raspored di će ko ujitro. Niki ovcom, drugi govedim, niki gonit slamu, drugi jopet u vinograd. Bila je velika zajednica. Često se mumljalo, ali nije bilo druge - moralo se slušat.
Na radu u Sloveniji. Bijo sam u Sloveniji 40 godina. Radilo se naveliko. U početku sam nosa korpu, a kad nam je to zabranija nesritni naš "drug" Joža, unda sam radijo oko kamena (spomenike, ploče i drugo) u Opletnici kod Bistrice (Slovenija). To sam radijo 13 i po godina, sve od 1948. pa do 1961. Tamo sam služijo i vojsku. Moglo se zaradit. Su čim bi odgojio dicu? Tu je još bila i zajednica.
Godine 1926. sklopijo sam brak s Anom Budmir i podigli smo sedmero dice. Dvi su curice umrle, a petero ji je i sad živih. Godine 1961. vratijo sam se iz Slovenije kući u Podzavelim. Ja tako volim reć za svoje misto, nego Zavelim, jerbo se planina poviše nas zove Zavelim. Brat mi umro. Kud ću drugo vengo kući? Moralo se tražit posla. Ajd u Posušje i prijavi se za ispit za gostijoničara.
Jožina gostionica Ajduk. Ispit sam za gostijoničara izvižba još u Sloveniji, pa sam lako položijo. Bila je tu komisija, moj sinko! Ja sam ti otprve položijo. I tako sam posta gostijoničar s diplomom. Kad sam otvorijo gostionicu u Podzavelinu, nadijo sam joj ime Ajduk - Joško Kovač. Da sam joj ime zato jer je bilo dosta ajdukovaca, da bi ima više gostiju.
Onda mi je sin iz Sarajeva naručija i posla tablu s imenon, pa kad bi dolazili novinari s menom razgovarati, ja bih iznosija tablu. Bila je gvožđena. Utorkom bi dolazili dokturi, jer je u kući bila i anbulanta. Pilo se i jilo se. Pokojna im pravila ručak. Domaća kokoš, kumpiri i kruv ispod sača. Hrana je bila prava. Domaće vino i rakija. Kad je bilo pršuta, nisam ga špara. Bilo je uvik za dobar narod. Nikad nisam volijo da se beštima i ružno govori. Nisam ima velikih teškoća, a znam dobro da s ljudim nije lako radit.
Svit se odseli. A undan dica odoše. Zavelim opustijo. Odoše u Nimačku, Austriju, Straliju, Meriku. Odoše u Zagreb, Slavoniju, Dalmaciju. Di sve ne? Sve se raseli. Ostadoše samo stari. A, evo, sad počeli se vraćat. Vratiše se i moja dva sina, jedan iz Opuzena, drugi iz Sombora. Pođoše gradit kuće. Sad se pravi desetak novi kuća. Jer, stigla je voda, asvalat, televuni, struja, televizija. Velika je nada novi put. Imamo lipo greblje. Sve se izgradilo. Ne žalim umrit. Hvala ti, Bože, na životu! Govorim za svoj greb: "Lipi moj krevetu!"
Did Joško ima lipi savit za svakoga. Prije sam ima svega. I kruva i ruva. Radilo se. Bilo je i žrtve. Ali nisam ima svoju vlastitu državu. Vala Bogu, da je moj Vrano s hrabrim borcim stvorijo državu, jer sam je čeka svim srcem. Sad sam vesejo. Državnom Poglavaru i svimom njizim koji upravljaju Državom želim da budu mudri i da vode naprid svoj narod, da čuvaju i brane ono šta su stekli.
Cinim veliku žrtvu naše mlađarije. Rabri su oni. Zato oni moraju slušat i u vatit se posla. Ko ne sluša i ne radi, ne mere imat. Mlađarija mora svoje proć. Ali nek prođe pametno! Nek im ne dođe magla na oči, unda se ne vidi pravi put. Tribaju slušat starije i pametnije od sebe. Ako im dođe magla na oči, ajme njimom. Magla je tamo di je puno dima, di se dangubi i upropašćuje mladost.
Kako bi Crkva naprid, da nije svećenika? Kako bi i svećenik da mu nije naroda? Šta bi bilo da nije Crkve? Bili bi ko goveda. Ne bi znali upravit sa sebom. Bili bi ka živina. Triba nas je neko vodit! Ne mere neko ništa znat i naučit ako nema učitelja. Neka vas svećenika i redovnika Božjih! Želim da, vi svećenici, budete dobre vođe svog naroda. Nemojte izigrat svoju zadaću! Dobili ste više slobode, nemojte je izigrat, nemojte se opustiti. Više slobode, više odgovornosti.
Najviše sam želijo i nada se da moj narod skladuje, da radi, da se Bogu moli. To mi je bila najviša želja u životu. Da se ne svađa, ne dili, već da živi po Božju. Tomur se i sad nadam.
Uvik se molim, i to onu svoju redovitu molitvu. Najprije Srcu Isusovu, pa undar sv. Anti, Nikoli Putnjiku, za svoje pokojnje i za one za koje se nema ko spomenit. Ne duljim ja odjednom. Molim triput na dan po tri Očinaša da se ne bi pomejo. Zato molim triput dnevno da ne bih zabrlja u računu. A račun mi je još uvik dobar.
Za sebe mogu reć da sam se naživija. Mnogi polude u stare dane, ja još nisam. Ali smrti se ne bojim. Ima Gospodar života. Sve je u njegovoj ruci. Njemu se molim svaki dan i lakše nosim svoju starost. Evo sam na pragu stote. Bogu vala!
Sve to živo ispriča naš Joža, Joško Kovač, očekujući uskoro svoj stoti rođendan, koji mu u ime Uredništva Naših ognjišta od srca čestitamo, onako srdačno kao što mu je to čestitao i njegov župnik don Petar Vuletić.


Joško Kovač s praunučicom Sophie Jaker ispred svoje stare kamene kuće u Podzavelimu u kojoj je bila njegova glasovita birtija.